• Ovaj članak još nije preveden

>Početna >Područja

Fotografija opasna po život

Autor: Goran Katić

Published on 10.06.2010. 03:04

U suradnji s fotografskim časopisom ReFoto iz 71. broja prenosimo vam odličan članak Ljubomira Zlatanovića.

Psihološka inverzija u ovom slučaju znači da ono što vidimo u tražilu fotoaparata (ili filmske kamere) tokom kadriranja, postaje podjednako nestvarno koliko i filmska projekcija. Ovo odvajanje od stvarnosti dešava se svakom od nas tokom pogleda kroz tražilo, tj. pri pokušaju da artikulišemo sadržaj koji je njime uokviren. Većina viđenih motiva, srećom, nije opasna po život, pa trenutno odvajanje od stvarnosti nema nikakvih posledica. Ovim tekstom želimo, pre svega, da vam skrenemo pažnju na taj trenutak raskida s realnošću, zato što opasnost ponekad može da vreba i u običnim, koliko i u neobičnim situacijama. 

Odvajanje od stvarnosti 

Upravo dok pišem ovaj tekst, skoro 700.000 gledalaca na You Tubu videlo je čuveni snimak fotografa koji je imao mnogo sreće u situaciji koja je delovala prilično bezazleno. Ovaj momak očigledno je profesionalni fotograf kome je moralo biti jasno kakvom se riziku izlaže pri snimanju relija, na kojima inače incidenti s teškim posledicama nisu retkost.

Pa ipak, spasla ga je puka sreća što je zid na koji je bio oslonjen izdržao svu silinu udarca automobila koji je izgubio kontrolu. Nažalost, sreće nije imao čovek čiju smo tragediju imali prilike da vidimo na TV ekranima pre nekoliko godina. Na uobičajenom foto-safariju u jednom afričkom nacionalnom parku, čovek je neoprezno izašao iz vozila, uprkos jasnoj oznaci zabrane, kako bi dobio što bolji kadar lavova koji proždiru plen. U oba slučaja, iskrivljenje stvarnosti nastalo je u glavama ljudi,koji nisu dovoljno ozbiljno razumeli opasnost u pokušaju da naprave što bolji snimak.

Fotografi kao mete

Postoji određeni broj ljudi koje nazivamo avanturistima, a koji su spremni da rizikuju život kako bi dobili najbolju, jedinstvenu i neviđenu fotografiju. Naravno da niko od njih nema samoubilačke namere, ali sâm poduhvat za koji se opredeljuju gura ih u situaciju opasnu po život. Fotoaparat u rukama samo pogoršava situaciju. Pogledajmo malo bliže onu najekstremniju stranu – rat. Biti ratni foto-izveštač već je dovoljno opasno. Nije redak slučaj da u ratnim zonama fotografi u traganju za najboljim kadrom često zaborave na metke koji zuje oko njih. Robert Kapa, čovek koji je govorio, ”Ako vaše fotografije nisu dovoljno dobre, znači da niste prišli dovoljno blizu”, ironijom sudbine prišao je preblizu snimajući na ratištima Indokine, i stao na nagaznu minu 1954. godine. Postoji, međutim, u ovoj priči nov aspekt. Iako svedok najgorih ratnih sukoba (u Španskom građanskom ratu mu je poginula supruga, bio je učesnik i jedini fotograf desanta u Normandiji, 6. juna 1944), Kapa u svoje vreme nije bio direktna meta. A opet, njegovi snimci uticali su na razvoj svesti o fotografiji kao moćnom propagandnom (dakle manipulativnom) sredstvu, oduzimajući budućim ratnim foto-izveštačima bilo kakvu mogućnost da slobodno i neutralno rade svoj posao. U modernom ratu nosioci informacija (odnosno mogućih manipulacija) legitimne su mete, pa samim tim oni koji u ratnim zonama nose fotoaparat ili kameru više ne mogu biti sigurni ni u jednu od zaraćenih strana.

Kako mi je zatvorena ”blenda”
Radeći za agenciju Fonet snimao sam paljenje Barjakli džamije u Beogradu koje je bilo posledica nemira na Kosovu. Već posle prvih snimaka okružila me je grupa huligana i počela da me udara, zahtevajući da im dam film i pritom mi oštetili foto-opremu. Rekao sam da snimam digitalno pa sam im dao karticu nakon čega su me pustili. Vratili su mi i oštećenu opremu. Ali već posle par koraka, s dobro natečenim okom, napala me je još jedna grupica. Od njih sam se spasao tako što su, na moju sreću a nesreću nepoznatog fotografa, ugledali njega s fotoaparatom i napali ga. Ova fotografija snimljena je ubrzo posle toga u Urgentnom centru         gde sam pregledan na insistiranje glavnog urednika.

Početkom najnovijeg rata u Iraku, medijske kuće iz čitavog sveta rezervisale su za svoje novinare, fotografe i snimatelje, mesta u Bagdadskom hotelu ”Palestina”, koji ima 18 spratova. Visoka zgrada dominira gradom i izuzetno je pogodna kao vidikovac s koga se odmah mogu slati izveštaji tada medijski najzanimljivijeg događaja na planeti. Zbog svog profila i medijske namene, hotel je povremeno bio meta napada iračkog pokreta otpora. Znajući to, 8. aprila 2003. godine dobar deo izveštača bezbrižno je posmatrao s hotela manevar američkog tenka na ulici, ne sluteći nikakvu opasnost. Tenk je okrenuo cev ka zgradi i ispalio granatu koja je pogodila 14. sprat – dva snimatelja su poginula, dok su još tri osobe ranjene. Vojska Sjedinjenih Država, posle sprovedene istrage, oslobodila je odgovorne uz nemušto saopštenje da ”žali zbog tragičnog i nenamernog incidenta”, ali da su ”životi vojnika bili ugroženi”, ne navodeći kakav im je to napad pretio. Pravi šok je, međutim, usledio 13. maja 2008. kada je radio i TV stanici ”Democracy now”, bivši obaveštajni oficir, tada narednik u vojsci Sjedinjenih Država, Adrijana Kini, posvedočila da je videla dokumente u kojima je hotel ”Palestina” bio na listi legitimnih meta!.

”Legitimizacija” medija kao meta, tj. postojanje interesa za uklanjanje svedoka – onih medija koji ”ne izveštavaju kako treba”, znači zapravo da više niko nije bezbedan, niti zaštićen profesijom. Potvrdio je to i tek otkriveni incident iz Iraka, u kome je stradalo desetak potpuno nedužnih ljudi i ranjeno dvoje dece. Na inter-net-prezentaciji grupe Wikileaks, pod nazivom ”Kolateralno ubistvo" , objavljen je snimak načinjen kamerom s vojnog helikoptera Sjedinjenih Država tipa ”Apač”, u predgrađu Bagdada, 12. jula 2007. godine. Tog jutra posada ”Apača” prijavila je ”naoružanu grupu, verovatno pobunjenike” i zatražila dozvolu da otvori vatru. Inicijalna i direktna meta bio je ”Rojtersov” fotograf Namir Nur-Eldin, koji je od ”oružja” imao samo službeni fotoaparat s teleobjektivom. Posada je zatim pucala i po svim ljudima koji su pokušali da pomognu     nesrećnom fotografu. Zvaničan stav vojske Sjedinjenih Država sadržao je opravdanje napada, ”pošto su vojnici u dva helikoptera pomislili da umesto fotoaparata čovek nosi oružje. Jezivi snimak zločina koji se može videti u celosti na pomenutoj prezentaciji pokazuje još jedan ”fotografski” ugao naše teme. Ovog puta, to je ugao ubice. Na stranu lakoća ubistva, usled već pomenutog odvajanja od stvarnosti, jer ono nalikuje na video-igru – to su mnogi zapazili, uključujući i portparola grupacije Wikileaks. Ovde na monitoru imamo priliku da kao u tražilu posmatramo – sasvim fotografski – kadar iz koga jedna osoba (teško je reći čovek) kroz objektiv posmatra kolegu koji nosi svoj alat, takođe objektiv. A onda, uz sav užas koji se odvija pred nama, vidimo kako ubica, baš kao kakav fotograf iz pakla, bira odlučujući trenutak i povlačenjem okidača odlučuje o životu i smrti. U ovom slučaju, dvadesetdvogodišnji Namir Nur-Eldin nije mogao ni da vidi, niti da predvidi opasnost koja mu preti. Jedini greh mu je bio to što je imao fotoaparat.

Ako smatrate da smo izabrali isuviše ekstreman primer, vratimo se onda iz ratne situacije u mirnodopsku, recimo snimanju na ulicama metropola. Opet dolazimo do novog problema svojstvenog savremenom svetu. Rat je evoluirao i ”uselio” se u velike gradove. Posle proglašenja ”rata protiv terorizma” u kome nema jasne linije fronta, paranoja na Zapadu porasla je do neslućenih razmera. Na najvećim internet foto-forumima sve je više prijavljenih slučajeva maltretiranja, lomljenja opreme, lakših i težih povreda… Raznorazna opskurna i privatna obezbeđenja uzimaju sebi za pravo da obavljaju policijske poslove na prilično bezobziran način, pa mnogi fotografi amateri zbog sopstvene bezbednosti jednostavno odustaju od snimanja, ili se svesno izlažu riziku ako im je do fotografije naročito stalo.

Mirnodopske opasnosti

Fotografe časopisa Nacionalna geografija prati reputacija fanatika spremnih na sve kako bi došli do dobre fotografije. Naravno, nisu svi takvi, ali ima ljudi koji zaista uživaju u rastu adrenalina koji prati opasne situacije. Pre nekoliko godina u Srbiji je bila organizovana izložba izabranih radova iz Nacionalne geografije, u okviru koje smo mogli da vidimo i snimak lakog aviona koji pada prema fotografu! U prvom broju srpskog izdanja tog časopisa, objavljenom novembra 2006. godine, nalazi se fotoreportaža kanadskog fotografa Pola Niklena (Paul Nicklen) s Južnog pola, gde je snimao morske leoparde, jedinu vrstu foka grabljivica koja napada toplokrvne životinje, uključujući tu i mladunce drugih foka. Snimao ih je i s kopna i ispod vode, u potpunosti predajući sopstveni život na milost i nemilost zverima dužine gotovo četiri metra. Kao biolog, pripremao se upoznajući njihovu narav i navike, koristio je tehnike uspostavljanja poverenja, ali je imao i podatke o napadima na ljude s fatalnim posledicama. Sâm je bio najbliže smrti kada je ogromna ženka čeljustima obuhvatila njegov objektiv i veliki deo glave, igrajući se tako čak 45 minuta. Niklen je snimio jedinstvene i fantastične fotografije, pružajući i nama priliku da vidimo kako živi i izgleda ta ”lepa i okrutna zver”.

Imajući u vidu da Antarktik nije mesto poznato po dobro razvijenoj mreži domova zdravlja i hitnoj medicinskoj službi, Niklena je i najmanja povreda mogla stajati života. Kako da nazovemo tu njegovu odvažnost? Malo je reći da je čovek bio hrabar. Za snimanje ovakvih stvari moraju se preći granice racionalnog i ući u sferu strasti. Niklen se morao odvojiti od stvarnosti i pre nego što je uzeo fotoaparat u ruke. Poželimo ovom čoveku i njemu sličnima mnogo sreće ubuduće. Zadužili su nas prizorima koje nikako drugačije ne bismo mogli videti.

Japanski fotoreporter Kenji Nagai ubijen je u Mjanmaru septembra 2007. u obračunu vojne hunte s najvećim demonstracijama u poslednjih dvadeset godina. Fotografija koja prikazuje fatalno ranjenog Kenji Nagaia kako i dalje fotografiše u poslednjim sekundama života dok vojnik stoji iznad s puškom uperenom u njega, osvojila je Pulicerovu nagradu 2008. u kategoriji Blic vest. Snimio ju je Adrees Latif. Video snimci dokazuju da je Nagai bio namerno ubijen, a ne u ”opštoj pucnjavi” kako je glasio zvanični izveštaj.

Ali, magija kadra može da povuče u opasnost i u naizgled sasvim bezopasnim, svakodnevnim situacijama. Neretko možete videti na nekim skupovima fotografe kako se penju na opasna mesta radi izbora najboljeg ugla snimanja, kako istrčavaju na ulicu ili prilaze bliže mestu od koga bi trebalo bežati. Na Internetu se mogu videti, pod kategorijom ”smešni video”, fotografi amateri koji tražeći kadar u povlačenju padaju s bine, u vodu, ili se sapliću o raznovrsne prepreke, ne uviđajući opasnost. U redu, amateri obično nisu svesni opasnosti jer se ne nalaze često u takvim situacijama. Tek neka sitna ili ne baš tako sitna nezgoda izazove otrežnjenje. Profesionalci bi svakako morali imati povišenu svest o opasnostima. Pa ipak…

Foto-opium?

Vratimo se projekciji voza braće Limijer. Krajem februara 2005. godine život se okrutno poigrao realizujući psihološku inverziju koju smo opisali na početku teksta. Tog kišnog dana, u mestu Konatari kod Bijelog Polja, podgorički fotograf Vojislav Radonjić snimao je otvaranje nove benzinske pumpe. U želji da dobije što bolji kadar, stao je nasred pruge Beograd – Bar, držeći jednom rukom kišobran, a drugom fotoaparat. Potpuno skoncentrisan na događaj pred sobom, prestao je da bude svestan opasnosti nailaska voza. I više od toga – nije obratio pažnju na sirenu, pošto ga je mašinovođa video. Niti je video dve devojke koje su, udaljene samo pedesetak metara, očajnički mahale i dovikivale pokušavajući da ga upozore. Radonjić je imao 42 godine, bio je majstor fotografije i dobitnik više nagrada. Kako je ovakvo odvajanje od stvarnosti moglo da se desi zrelom, dobro obrazovanom čoveku, s velikim iskustvom i u fotografiji i u životu?

Sportski događaji, na žalost, takođe mogu biti veoma opasni za fotografa.  Na primerima gore vidimo uobičajene scene s naših fudbalskih susreta.

Ne retko fotoreporteri bivaju povređeni kao što je i primer novosadskog fotografa Milenka Adamovića, koji je pogođen bakljom u glavu na utakmici finala Kupa izmeđuCrvene Zvezde i Vojvodine u Beogradu.

Moguće je da će jednom biti organizovan kakav okrugli sto na kome bi psiholozi, sociolozi, filozofi i (nadajmo se) fotografi mogli da objasne ove stvari. Mi ćemo probati da damo objašnjenje iz jednog ugla, pa neka ono bude polazna tačka za razmišljanje. Prioritetni zadatak ljudskog mozga jeste obezbeđenje opstanka individue. Čuveni pisac, Oldos Haksli (Aldous Huxley, 1894–1963), u svom kultnom eseju ”Vrata percepcije” opisao je sopstvena iskustva tokom kontrolisanog eksperimenta korišćenja meskalina, sintetičke droge čija je osobina da mozak oslobodi svog primarnog zadatka, omogućujući tako uživaocu da sagleda (iskusi) svet na sasvim drugačiji, potpuniji način. Fotografija ima dejstvo koje u izvesnom smislu ume da bude veoma blisko dejstvu meskalina. U trenutku kadriranja, mozak je obuzet viđenjem, a ne opstajanjem. Mi ”zavisnici” od fotografije moramo toga biti svesni. Naravno, za razliku od droge koja je sama sebi cilj i kraj puta, fotografija ima duboku i humanu misiju prenošenja iskustva. Treba dugo živeti i učiti kako bi nam fotografije bile bolje. Nemojmo stoga odustati od fotografije zato što se ružne stvari dešavaju. Podignimo umesto toga svest kako bismo izbegli moguće opasnosti koje vrebaju dok se osećamo bezbedno zaštićeni okvirima sopstvenog sveta u kome se traga za istinom, lepotom i skladom.

Ljubomir Zlatanović

• Login
• Registracija

Partneri

Usporedi.hr • Fotosvijet d.o.o. • Goran Katić photography